Još ne tako davno, postojala su jasna pravila kako se oblači za svaku priliku. Postojao je kodeks za pozorište, kodeks za kancelariju, pa čak i kodeks za putovanje.
Danas - izgleda kao da je sve svedeno na "šta mi je pri ruci". Aerodromi su često bliži ogromnim "pidžama zabavama" nego ozbiljnim transportnim čvorištima. U restoranima, na poslovnim sastancima, pa i u operi, dominira sličan prizor: opuštenost, farmerke i duksevi kao uniforma savremenog života.
Na prvi pogled – možda ništa strašno. Ali zapravo, ovaj pomak ka neformalnosti govori o mnogo dubljem kulturnom i društvenom procesu.
Od javnog standarda do privatne slobode
Kritičari, posebno među bejbi bumerima, na ovu pojavu gledaju kao na eroziju javnih standarda. Nekada se oblačenje smatralo znakom poštovanja – prema instituciji, umetniku, sagovorniku, pa čak i samom sebi. Danas je, međutim, fokus sa kolektivnog pomeren na individualno.
Kolumnistkinja New York Timesa, Vanesa Fridman, primećuje da fenomen "ležernog sveta" nije tek pitanje mode, već jasan izraz šireg društvenog pomaka: pravo svakoga da se oblači kako želi, a ne kako mu je nametnuto. To je prelazak sa autoriteta institucije na autoritet pojedinca.
Kada su pravila oblačenja bila deo obrazovanja
Možda zvuči neverovatno, ali pravila oblačenja su se nekada učila u školama. Linda Pšibiševski, profesorka istorije na Univerzitetu Notr Dam i autorka knjige "The Lost Art of Dress", podseća da su do šezdesetih godine generacije mladih učile razliku između formalnog i privatnog oblačenja.
Predavanja su obuhvatala sve – od toga kakvu haljinu nositi u javnosti, do toga šta znači obući se za posao ili za večernji izlazak. Odeća je bila način da se prave jasne granice između rada i uživanja, discipline i slobode, svakodnevnog i svečanog.
Šezdesete: Pobuna!
Kada je krajem šezdesetih krenula velika generacijska pobuna – protiv rata, rigidnog sistema i društvenih normi – na udaru se našao i dress code. Profesorka Pšibiševski podseća na pamflet američkog Ministarstva poljoprivrede (!) iz pedesetih pod naslovom "Kako izabrati cipele". Da, čak je i vlada regulisala pravila oblačenja. Zato nije ni čudo što su buntovnici šezdesetih razbili i ta pravila.
Od tog trenutka, nastalo je "prelivanje" koje traje decenijama: farmerke kao svakodnevna uniforma, koncept "casual Friday" u kancelarijama, sve do pandemije koja je potpuno srušila i poslednje barijere. Kada su milioni ljudi mesecima radili iz pidžama, povratka više nije bilo.
Nj. K. V. farmerke
Simbol ovog procesa postale su farmerke. Nekada radna odeća rudara i farmera, danas su sveprisutne – u kafani, na poslu, na reviji, pa čak i na svečanostima. Farmerke su, paradoksalno, novi kodeks oblačenja – "nepisano pravilo" koje svi prihvatamo, iako deluje kao izraz slobode.
Zašto onda gala večeri za koje se treva "skockati" izgledaju važnije nego ikad?
Upravo zato što je svakodnevica postala potpuno neformalna, događaji koji traže svečanu odeću, kao što su venčanja, gala večeri, proslave... dobijaju dodatnu težinu. Ljudi se trude da zasijaju jer je to danas retka prilika da se obuku "na veliko".
Ako nas istorija ičemu uči, to je da moda voli cikluse. I zato nije isključeno da će neka nova generacija ponovo otkriti uživanje u tome da se oblači za posebne prilike. Ali ovaj put, biće to njihova odluka, a ne društvena obaveza.
Odeća nikad nije samo odeća
Treba imati na umu: odeća koja izgleda ležerno, ne mora da bude i neozbiljna. Danas postoje luksuzne farmerke i dukserice izrađene s istim pažnjom kao nekadašnja svečana odela. Stil se transformisao, ali poruka je ostala – oblačenjem izražavamo ko smo i kako se osećamo.
I zato, ako vodite računa o tome kako se oblačite u određenim prilikama, možete se smatrati uzorom. Ne zato što poštujete pravilo, već zato što šaljete poruku – da i dalje verujete u mali ritual pažnje, u taj "dress code" po sopstvenom izboru.
Life Code pogled: Šta nam odeća danas zaista znači?
U vremenu u kojem su granice između posla i privatnog života izbledele, odeća je postala ogledalo tog haosa. Radimo od kuće u trenerci, a onda klikom kamere ulazimo u poslovni sastanak. Izađemo na ulicu, pa se nađemo u kafiću u kojem su svi obučeni isto – farmerke, patike, majica. Moda je izgubila deo teatralnosti, ali je dobila jednu novu dimenziju: intimnu, ličnu i oslobođenu.
Možda je baš to lekcija koju treba prihvatiti. Odeća više nije scenografija koja nas usklađuje sa okolinom, već kostim koji biramo sami – da bismo bili svoji.
