Hrvojeva ulica u sumrak, na raskršću jeseni i zime, sasvim je obična ulica u Zagrebu.
Nekoliko praznih parking mesta, radovi na fasadi obližnje zgrade, nekoliko prolaznika i buka koja dopire iz obližnje gimnazije.
Na broju šest, deo fasade je još uvek ofarban u zeleno. Od nekadašnjeg Kulušića, ostali su samo obrisi. Jedanaestog novembra 2024. zvanično je započeta demontaža inventara, mada je natpis na ulazu ostao. Godinu dana kasnije, više nema ni njega. Ostala je samo fleka na zidu, tamo gde je nekada stajao.
Narodni heroj, Josip Kulušić
Niko se ne seća kada je tačno otvoren, mada se najčešće pominju 1966. i 1968. godina. Tada su se tamo održavali popularni plesnjaci, na kojima bi bend svirao obrade.
Josip Kulušić, narodni heroj, pripadnik Saveza omladine komunista Jugoslavije, koji se tokom Drugog svetskog rata bavio organizovanjem udarnih grupa u borbi protiv ustaškog režima i nemačkih okupatora, nije ni slutio da će jedan, uskoro kultni klub, dobiti ime po njemu.
Prvi snimak, u arhivi HRT, nastao je 1970. godine, kada je okupljene momke i devojke, nakon omladinske radne akcije "Sava" zabavljala Zdenka Kovačiček.
Kulušić je zatvoren 1972. zbog preuređenja da bi ponovo bio otvoren 1980. godine, kada postaje centar jugoslovenskog novog talasa.
Tokom preuređenja, u predvorju kluba, duž tri zida, umetnik Boris Bućan naslikao je zebru po kojoj je kasnije klub dobio kolokvijalni nadimak – Zebra.
Početkom osamdesetih klub dobija prefiks GSC (Glazbeno-scenski centar), kojim u tom razdoblju, upravlja Centar za kulturnu djelatnost. Tokom dana je GSC Kulušić bio sasvim običan kafić, u kom su se okupljali gimnazijalci i studenti (koji danas, nažalost, svoje pauze provode u precenjenim branč lokalima).
U separeima često ni tada nije bilo mesta, pa su se kafe ispijale za šankom, a sa njima i po koji beton – krigla piva i crveni Johnny Walker, odmah posle nastave.
U večernjim (i ranim jutarnjim, da budemo potpuno iskreni) satima Kulušić se pretvarao u najvažniji klub u istoriji Zagreba i bivše Jugoslavije.
A onda je došla '81.
Godina koja je Kulušić podigla na kultni nivo bila je 1981., kada je počelo snimanje live albuma koji će postati jedni od najvažnijih u istoriji jugoslovenske muzičke scene. Prvi su tamo snimali Jura Stublić i Film, zatim album "Ravno do dna" grupe Azra, snimljen tokom pet uzastopnih koncerata (upravo po tome je Kulušić bio poznat – umesto koncerta u velikoj dvorani, jedan bend bi svirao nekoliko dana za redom, sve dok ima interesovanja), a onda i album "5. april 1981." Bijelog Dugmeta, snimljen tokom tajnog koncerta.
Davor Gobac se prvi put skinuo na sceni 1983. u Kulušiću, što će kasnije postati njegov zaštitni znak. Godinu dana kasnije, svoj prvi koncert u karijeri ovde su održali Bajaga i instruktori (koji su četredesetu godišnjicu prvog koncerta morali da obeleže u prostoru Tvornice kulture, nekoliko stotina metara dalje).
Osamdesetih, Zagreb je bio na mapi svetski poznatih muzičara. Tako su u Kulušiću nastupali i Pixies, Sonic Youth i mnogi drugi.
Komšijska posla
Kulušićem je prvo upravljao Savez socijalističke omladine, kada je urednik programa bio Darko Putak. Prema njegovim rečima, vlast nije vršila nikakav pritisak na njih zbog programa o kom su sami odlučivali. Laibach, dok je bio pod zabranom nastupanja u Ljubljani, svirao je u Kulušiću. Sa komšijama tada, još uvek nije bilo problema. Održavali su im zgradu i farbali stepenište.
Tomo Johannes in der Mühlen preuzeo je klub 1986, po odlasku Darka Putaka, te je istim upravljao do 1993. Uveo je novost u Kulušić: nakon koncertnog programa, žurka se nastavljala, uz muziku koju je puštao DJ. Tada su počeli i problemi sa komšijama – posle žurke usledio bi after, koji bi trajao i do podneva sledećeg dana. Zvučnici su bili na zidovima, vibracije prejake, stanovi su se raspadali. Određeni stanari su bili primorani da se presele.
A onda - privatizacija
Početkom devedesetih, kada je privatizacija već uzela maha u Hrvatskoj, pod čudnim okolnostima Kulušić je preuzeo izvesni Mladen Mitak koji ga je vodio od 1994. do 1999. Preuredio je unutrašnjost, ali je zapostavio program, zbog kog je klub i imao već uspostavljen status.
Zbog nesređenih imovinsko-pravnih odnosa Mitak je, izuzetno neduhovito i van bilo kakvog konteksta, prijavio prostor kao versku zajednicu “Preuzvišenog Srca Mladena Mučenika”. Kada je konačno zatvoren, na ulaznim vratima je ostao krst, kao da je označavao - počivao u miru.
U decembru 2001. Kulušić je zatvoren zbog dvadesetpetomintunog prekoračenja radnog vremena. Policija je ušla u klub u 04.25, dakle 25 minuta po isteku dozvoljenog radnog vremena. Šank je zatvoren u 04.00, svetla su ugašena u 03:30, a inspektori su zatekli ljude koji odlaze, budući da nije moguće da svi gosti izađu istovremeno. Naravno, policiji to nije zvučalo validno.
Buka ni(je) u modi
Dakle, žalili smo se na buku koja je stvorila jugoslovensku muzičku scenu, za kojom tako srčano žalimo. Tako je od 2002. godine, Kulušić zvanično zatvoren.
2007. je postojala inicijativa gradskih vlasti za ponovno otvaranje, koje se nije desilo. Tri godine kasnije, inicijativa je svedena na nivo Facebook grupe i peticije.
Na kraju, u sporu koji se vodio, prostor je iz vlašnistva Grada Zagreba, prebačen u vlasništvo same države, od 2021. godine. Od decembra iste godine prostor je pod upravom preduzeća Državne nekretnine d.o.o, koje je protiv zatečenog bespravnog korisnika pokrenulo postupak za iseljenje i naplatu dugovanja.
Društvo je dobilo presudu u prvom stepenu, a nedavno je bespravni korisnik najavio predaju prostora u posed Društva. Budući da Društvo upravlja neaktivnim poslovnim prostorom, a nisu vlasnici nekretnine, nisu upoznati sa stanjem i izgledom prostora. Nakon što Društvo stupi u posed prostora, obaviće tehnički pregled nekretnine, a potom doneti merodavnu odluku o njenoj aktivaciji.
16. novembra 2024, građani su pozvali na mirno okupljanje ispred Kulušića, kako bi saznali šta će se dalje dešavati sa prostorom i kako bi se od istog, eventualno, oprostili.
Life Code jedne generacije
Čini se da su se od Kulušića oprostili svi. Entuzijasti, muzičari, grad i stanari. Bez znaka, imena i natpisa, samo je neprimetan, zapušten lokal. Nekoliko razbijenih stakala, slojevi prašine i mrak. Nekoliko čudnih pogleda prolaznika prema nekome ko provodi, kako deluje, previše vremena ispred onoga što je nekada bio kultni klub.
U Kulušiću su Idoli postali najsubverzivniji rok fenomen u SFRJ. Čak su i košarkaši tada šampionske Cibone morali da stoje u redu da bi se progurali u klub.
U Kulušiću je održan oproštajni nastup originalne, gimnazijske postave Psihomodo Popa pre nego što je Neven Kepeski otišao u vojsku. U Kulušiću je Dražen Vrdoljak govorio svoje maštovite najave. Karte su uvek izgledale isto – imale su po celoj dužini fotografiju ženskog prsta sa crveno lakiranim noktom.
Kad bi se otkinuo "kupon", nestao bi i nokat. Bila je tu i galerija sa pogledom na pozornicu, gde je prisustvo bilo statusni simbol.
Mitovi i legende
Kulušić živi u mitovima, legendama i antologijama nekadašnje muzičke scene.
Mlađe generacije sanjaju o bar jednom takvom izlasku, nove muzičke grupe o bar jednom takvom koncertu (mada Močvara, Tvornica ili Medika danas obavljaju sličnu funkciju). Peticijom se nikada ništa nije postiglo. Čak i da sutra sva vrata budu otključana, a prostor slobodan za korišćenje, Kulušić se ne bi vratio na velika (ili bilo kakva druga vrata).
Precrtan sa svih mapa, bez kontinuiteta već dve decenije. Oživeti nešto što dvadeset godina ne postoji, nažalost, nije moguće.
Ipak, šteta je da nestanu sve zaostale flaše gaziranih pića, ulaznice, posteri, nalepnice i kompletan enterijer. Šteta je da takav prostor bude u službi bilo čega drugog, osim muzike. Mogao bi da postane muzej, kulturni centar, galerija, ili arhiv. Umesto toga, polako ali sigurno dozvoljavamo da ga zaboravimo.
Na fasadi stoji natpis, upozorenje o radovima. Stakla su polupana, iza njih beskrajan, prazan prostor. Prolaznici su neopterećeni, ne osvrću se, ne zagledaju i ne komentarišu. Broj zgrade je još uvek tu, samo zato što mora. Bez njega, ako zid bude prefarban tako da se slaže sa ostatkom zgrade, biće to samo još jedan haustor.
Liverpul je imao Cavern Club. London je imao Rainbow Theatre. San Francisko je imao Fillmore. Los Anđeles je imao Roxy, a Njujork je imao CBGB. Više ih nemaju.
Jedna generacija na ovim prostorima je imala Kulušić. I više ga nema.
Beton se tamo više neće piti, ali će ga, eventualno, prekriti.
